Lijepo sam se u subotu rano ustao i obavio sve što treba kad ideš na neki randevu ili tako nešto ... ma kad ideš u štetu. Valjda sam već zaboravio kako mi je bilo prošli put kad mi je kopao laktovima po guzici tako da nisam moga sjediti dva dana. To sa pamćenjem već poprima razmjere epidemije. Kako li će tek biti za koju godinu. Dođem ja ispred doma Mate Parlov, a tamo i na stadionu neka frka i pun kufer vatrogasaca, djece, autobusa i vatrogasnih vozila. Valjda je bila neka "Vatrogasijada". Jedva sam se nekako uparkirao iza stadiona. Dođem na ulaz, zatvoreno! Superiška pomislim baš i ne moram kod mog kostolomca jer eto već mi se čini da mi je bolje, a i ušparati ću malo. Taman nešto kao petljam oko mobitela dali da ga zovem .. dali da odem kad evo njega izašao iz kafića pored i zove: ovamo, zamnom. Pa dobro možemo popiti piće bolje nego ... kad ono kroz kafić odvede me ravno u ordinaciju. Da je barem predigra malo potrajala ali ne, on navalio na onu bolesnu nogu ko nezdrav pa stiska nateže jebo te kao da se bori da nekim udavom. Čudno ali podsjetilo me na djetinjstvo kad sam ja i moj još malo mlađi brat sa starim jednom išao u lov na ugore. To se lovi noću kad nema mjesečine. Kad je jednom čopio jednu zvjerku od svojih 16-17 kila usrali smo se(ja i buraz) ko grlice. Prvo u vodi vidiš onu fosforescenciju planktona i ta zmijurina ostavlja trag takav da izgleda kao da ima deset metara dužine. Kad ju je onim kukama ugurao u brod nastala je lomljava i vatromet psovki mog starog koji ga je valjda pokušavao dokrajčiti nekom nožekanjom i kurblom od dizel motora. Naravno nož je pukao, a stari je kurblom par puta razvalio vlastitu nogu. Mi smo pobjegli na palubu i da nas nije bilo strah mračne vode bili bi skočili u more. E tako sam ti ja zamišljao da se Marijan obračunava sa mojom nogom. Ko moj stari sa ugorom.
I meni je mrak bio pred očima dok je kopao po zakoljenoj jami ili mi vukao nogu savijajući koljeno kako bi istegao bolne kvadricepse. Ja stenjem kruh te .. a on meni: "gospođo ne pružajte koljeno .. pusti te.." koja sad j... gospođa. Kaže mi: "j..ga stenješ kao neka gospođa kad se porađa". Još i to, sad sam gospođa. Nikad mi nije toliko trajalo tih pola sata terapije. Kaže da sam bio "zatvoren" ko konzerva, da se dugo nisam praznio ... samo na što li je mislio. Valjda me i otvorio kao staru konzervu i ispraznio. Oznojio sam se kao da sam trčao dužinu i na kraju otišao šepajući više nego kad sam dolazio. Valjda ti treba biti gore da bi bilo bolje.
Rekao je da ne trčim bar do ponedjeljka pa će mi staviti one(nadam se) roza trakice ... mislim, kad se otkrilo da sam gospođa što sad da se foliram. Čim sam došao kući ona glavna gospođa u mojoj kući je odlučila da idemo na more, pronto, odmah, bez odlaganja i ... šta išao sam. Vani u Ližnjanu je derala bura pa smo se sklonili iza rta Marlera na nekakvim mjesečevim stijenama gdje sam jedva našao dva centimerta kvadratna da namjestim prostirku smotanu na četiri dijela pod izmučenu guzicu. Zato sam oš, neš morao u vodu. I tako čak tri puta po dvadesetak minuta. Bio bi ja stalno u vodi ali bilo mi je zima i potrošio sam još ono malo salca što sam taman ušparao ova tri dana. U vodi me nije toliko boljelo. Moja ekipa sa FB("Se Jagoda här och jag badar" .. ma neću prevoditi) odnosno grupa "zimskog plivanja" koje sam ja valjda nekom greškom član bi bila ponosna na mene iako nije još zima.
I danas me još boli iza koljena ali butni još samo malo nateže kad idem u čučanj ali nema više oštrog bola kad se dižem. Valjda ću sutra nastaviti svoj put prema onoj provaliji koja se zove Ljubljanski maraton. Buraz mi danas govori: "to ti je znak da budeš malo pametniji i malo popustiš" ali možda je to znak samo da sam mator, a to nema veze. Ako si mator ne moraš biti još i pametan.
Nema komentara:
Objavi komentar