Klackanje kostiju smo nekad davno kad sam bio klinac nazivali one treninge trčanja kad bi obično kad nije bilo trenera da nam zada nekakav suvisli trening ipak ostali i odradili bar nešto. To je ujedno bila prilika da se nekoga zeza ili da se pričaju vicevi ali i "lovačke priče". Tipa: "riba je imala ovoliko oko...". Samo što nitko naravno nije bio lovac u pravom smislu. Eto ja od Atene klackam kosti i doklackao sam do predviđanja mog Garmina da bi mogao istrčati maraton za oko 4 sata ako nebi prije toga umro od bolova u ramenu.
No "klackanje kostiju" u mom slučaju nije samo izraz za sporo trčanje. Meni se koske doslovno klackaju jer se klavikula na drugoj turi fizikalne terapije potpuno odvojila na dvije nezavisne koske koje se svakim pokretom ramena šetaju svaka na svoju stranu. To i nije baš bezbolno. Ja sam znao od prvog dana terapije da to neće biti dobro ali doktori su govorili da je sve ok samo spoj nije još okoštao. Neki terapeuti su bili malo sumljičavi ali zadnja koja je došla negdje na pola druge ture terapije je digla uzbunu i pozvala doktoricu. Ova me hitno poslala na rendgen i naravno nakon što je vidjela snimak ostala malo zaprepaštena pa uzviknula: bože tko vas je poslao na fizikalnu? To se i ja pitam ali nebi nabrajao tko sve nije. I tako sam taj dan završio sa terapijom i preostalo mi je da sam odlučim što ću dalje.
Mogu čekati kontrolu do sredine prvog mjeseca kod traumatologa koji me poslao na fizikalnu. Mogu čekati do sredine drugog mjeseca pregled ortopeda i traumatologa u Lovranu na koji me poslala moja liječnica. Ja sam se odlučio da odmah odem u ortopedsku bolnicu dr. Nemec na pregled i drugo mišljenje.
Ono što sam se nadao da neće biti potrebno je zapravo jedino i najbolje riješenje. Operacija! Kost se sigurno neće nikad povezati ako se ne upotrebi mehaničko povezivanje. Malo metala i par vijaka trebalo bi biti dovoljno. Sad čekam konačnu ponudu da vidim koliko će me to koštati i nadam se da će već prije konca prvog mjeseca to biti iza mene. Bilo bi i vrijeme, a onda će klackanje kostiju biti samo kad poželim malo da usporim jer mi je već pomalo pun kufer laganini trčanja. Hoću da se razbijem, da mi duša na nos izlazi. Eto to bi htio za Novu Godinu ali možda sam zakasnio sa željom jer djed mraz je već kažu odavno krenuo, a ionako mi se čini da u zadnje vrijeme radi kao hrvatske pošte pa paketi negdje skupljaju prašinu. Možda mi se sve to dešava jer ja zapravo ne vjerujem pa u gotovo ništa. Čekaj malo ne mogu se sjetiti u što ono ipak vjerujem ... znači ništa.
