Zašto razbijamo najdraže igračke?

Gledam svog unuka kad dobije neki autić pogotovo ako je vatrogasni, vauuu! Razgleda ga kratko sa oduševljenjem, a onda zviz ... par puta u zid onako svom snagom valjda da vidi koliko je brz. Naravno poplavu suza nakon nekoliko takvih brzih ekspedicija i učinka na "made in china" ljubimca ne može ništa zaustaviti osim možda novog ili bar sladoled.
Mislim se u sebi, što dijete zna što je impuls sile ili količina gibanja. Pa to vjerojatno ne zna ni mnogo starijih. Ali siguran sam da je jako dobro zapamtio da je to isto već xxx puta uradio pa evo ga opet neka se nađe xxx + 1. Znači nije neznanje, nije da ne voli taj autić, nego? Postavljam sebi slično pitanje jer najviše volim, bar u zadnje vrijeme od kad me žene više nerviraju nego vesele(a i one malo manje vole mene ..) .. svoje noge. Da da baš njih, imam ih dvije i ne znam koja mi je draža. Stalno mislim, samo da me noge posluže do kraja: do "finiša života" kako reče naš čuveni Franjo Mihalić i ja sam zadovoljan, mogu da otrčim na vlastiti sprovod he! A zapravo stalno ih nemilice uništavam. Razbijam ih ko beba zvečku.
Da bar na "eBay"-u mogu da se naruče neke za jednokratnu upotrebu “made in china” ali ne ove stare moraju da se krpaju stalno.
Škripe i bune se kad radim dužinu i kao ne razumiju zašto treba mlatiti po asfaltu 30 i nešto kilometara i tako skoro svaki tjedan jer inače nema nam života ili ... što?
Tresu se ko prut i grče nakon intervala, a utrke da ne spominjem. Prvo im lijepo kažem samo polako dok se ne razgibate, a onda potjeram prvi kilometar 3:30 ... ma prava sitnica pa nizbrdo je pobogu. Poslije ih tri tjedna kljuca išijas ili natekne koljeno ili se probudi Ahilej. Dobro kupiti ću im nove potkove, zadnji krik mode, "Boost" tehnologija ili neka "Fresh foam" ili što god samo ima da izdrže ono što sam si ja utuvio u glavu. 
Bolje je da ne znaju ... nešto slično kao kad Alex-ov autić juri prema zidu.