5-4-3-2-1 stani!

  Eto prevaljujem i taj prvi tjedan poslije vrhunca priprema ali mi se još ne čini da idem nizbrdo.
Samo da ne daj bože opet ne završim na inkviziciji kod kostolomca. Bar se vrijeme malo popravilo. 
Opet sam se vratio na šorc i kratke rukave, čak! Jedva sam čekao vikend jer ovo trčanje kompliciranih tempo treninga po mraku kad stalno trebaš nešto mijenjati ili pratiti, a ne vidiš ni bijelu mačku ispred mi nikako ne odgovara. Tako sam u četvrtak opet fulao tempo trčanje i išao prebrzo pa me i partner odkantao zadnja dva kilometra. Valjda sam se zanio jer nisam uopće ručao i bio sam toliko gladan da sam žurio što prije u "štalu na sijeno". To ja zovem sindrom starog kljuseta.
Zašto ne mogu kao sav normalan trkački svijet trčati nešto normalno onako sa noge na nogu.
Sad je po bulevaru prema Verudeli promet trkača kao da je nekakva utrka i više se umorim pozdravljajući silne kolege nego od trčanja. A svi imaju neki komentar na to. Jedan viče jeli to taj tempo? Storeli dobacuje ... prebrzooo, neki viču kud žuriš...ma svašta. Danas sam odlučio obogatiti svoje iskustvo za još jedan uvrnuti trening dužine tako da ne bude dosadno trčati tih malo skraćenih 24 kilometara.
Zapravo se jedan specifičan način trčanja dužine zove  "5-4-3-2-1 Long Run" jer se trči 5, 4, 3, 2 i na kraju jedna milja brže. Zagrijavanje od par kilometara, periodi između tih brzih intervala se trče sporije i na kraju još se trči malo za hlađenje. Ja sam u skladu sa potrebom da ipak trčim nešto kraću dužinu nego prošli tjedan(32km) odlučio da milje pretvorim u kilometre pa je sa zagrijavanjem i hlađenjem ispalo oko 24 kilometara. Prvih pet bržih kilometara je trebalo trčati u tempu maratonske utrke kao i drugih 4 te još 3 nakon toga. Dva kilometra se trče brzinom utrke polumaratona i na kraju jedan kilometar otprilike kao na utrci od 10 km. Mi smo išli manje više onoliko koliko sam planirao ali malo brže(4:28/km, 4:25/km i 4:29/km), Dva kilometra polumaratonskim tempom je bilo isto malo brže(4:15/km). Zadnji smo stisnuli ispod četiri i moram priznati da mi je bilo čudno kako nisam osjećao da baš toliko brzo idemo(3:58/km). Bizaran osjećaj je kad trčiš lagano i jednostavno ne možeš se uopće kontrolirati i usporiti već te stalno vuče da ideš brzo. Tako da su "pauze" otrčane u laganom tempu od 5:05/km. Sporije nije išlo. Onda sam još lijepo otišao prošetati malo po Premanturi i kad sam već bio tamo nisam odolio još jednom kupanju. 
Tko zna kad je čovjeku zadnje. U petak sam bio na pogrebu, a u ponedjeljak ću nažalost opet. Što reći. Ponekad mi ljudi imamo jako kratki rok trajanja. Da je još od negdje izronilo kakovo pivce nebi niti otišao za ženom i ekipom koja je odperjala dalje ne zainteresirana za zdrav život. Ali naravno nije, pa sam nerado otišao za njima. Jebi ga njih nije teško stići ionako nisu nešto brzi. Još je sa njima bio i moj kunjado "mister parkinson" kojeg sam prvog uhvatio jer je već bio skoro u blokadi, a nije imao vode za popiti pilule. On i tako usporen je skoro brži od onih zdravih, pa smo ih stigli i završili gotovo savršeni sportski dan sa jednom točenom žujom.