Treneru, upomoć!

Dan je peti, tabani svrbe ko vrag, oće na put. Ne znam dali više lijevi ili desni, pa nisam siguran dali idem na put ili se vraćam. Vidim da je zbunjoza zbog toga što sam na stadionu di stalno ideš i stalno se vraćaš ... kuže noge da nešto ne štima. Vrućina pasija, a kad tamo ekipe, j..te već se neki i zagrijali. Neke sam očekivao jer smo imali dogovor ali ok primamo mi  i padobrance. 
Na jelovniku je testiranje Max HR. Bilo je malo konfuzije, malo je zezala tehnika sve u svemu brdo toga nije štimalo ali sve je bilo na jako visokom nivou entuzijazma, a to se jedino na kraju i konta. Nije ni čudo da su zbunjeni. Svi ti novi pojmovi, postupci, procedure, previše dugmadi i detalja. Na licima im vidim upitnike: treneru upomoć?!
Brine me malo to koliko ću im ja moći pomoći? Ok malo sam stariji, iskusniji, izgleda da sam dosta toga u odnosu na prosječne trkače pročitao i cijelu sam prošlu godinu eksperimentirao na sebi. Rezultat hmm ... kako da se izrazim sportskim terminom: u najmanju ruku neriješen. Lista rezultata na trkama je dobra ili na drugoj strani vage stoji lista ozljeda još i bolja. Ne da se hvalim ali upala išijalgijskog živca, upala pokosnice, bakerova cista i sad zadnje upala tetiva aduktora i kosti simfize je jebeno dobra kolekcija za godinu dana. 
Vrijedi li to koliko onih šest zlatnih, jedno srebro, nešto drveća te ostalih đinđuva? 
Da još i ja stanem na vagu(što bar nisam deblji) ne bi vrijedilo. 
Još ako se ova epidemija treniranja sa mojim "savjetima" proširi morati ću stvarno promijeniti zanimanje ili otići u mirovinu ... brrr ne još! 
Rješenje je edukacija. Malo češće ću pisati o treninzima pa će netko nešto i izvući od toga, valjda?

PS. Uspio sam otrčati malo zagrijavanja sa curama i dečkima i malo istrčavanja ali nemojte reći doktoru.