Jučer smo imali redovnu godišnju skupštinu kluba. Pomislio sam: samo mi još
to fali do potpunog ludila, da vidim sve te trkače i trkačice. Biti ću još više nervozan. Još sam
obećao i napraviti neke planove treninga za Slavena i donijeti ih na skupštinu,
a ne znam ništa o tome kako je do sada trenirao. Jedino vidim da je dosta brzo
došao do solidnog rezultata na polu maratonu, pa sam malo prilagodio moj plan
bez bazične pripreme koja je trebala već biti odrađena. Tu su još djevojke i
žene koje me već zovu "treneru" zbog čega moja nervoza raste još i više. Ha
možda dođe kum pa ćemo malo popričati i razbiti sve to, utopiti u par čaša pive.
Možda to i nije nervoza već trema kao pred utrku? Osjećam kao da svi previše
očekuju od mene. Ipak kad sam došao tamo me sve je brzo prošlo. Kad je završio formalni dio
skupštine ekspresno sam zaključio da je moja odluka da odaberem baš
“Uljanikovce” jer su otkačeni bila najbolja odluka koju sam lani donio. Pokušaj
da prebrodim trkačku apstinencijsku krizu mi se uz ovakvu ekipu nekako čini
lakši. Čak sam trčkarao jedan krug na stadionu sa “Žujom” u ruci kao da trčim
neku pionirsku štafetu. Mora da su se čudom čudili svi oni rekreativci i trkači na
stadionu kad su ugledali šarenu gomilu, većinom u neadekvatnoj opremi, a mnogi i
bez(bosi) još i neki sa “Žujom” u ruci kako trče ko što "maratonci trče počasni
krug". Odmah mi se misli roje o tome kako ću danas možda pokušati malo ... samo
malo plizzz. Obećavam da neću brzo, neću dugo, stati ću ako boli. Samo malo,
možda me već prolazi ... da definitivno mi se čini da prolazi ... ma kakva dva
mjeseca ti si doktore pukao!
Nema komentara:
Objavi komentar