Prošlo je osam dana od one naizgled bezazlene nezgode sa listom lijeve noge, a još uvijek nisam siguran koliko će trebati da ta sitnica prođe. Tek u petak, crni petak sam nekako došao do mog kostolomca. I vrijeme je taj dan plakalo zbog onoga što me čekalo. Kad sam pred njegovom ordinacijom imam veću tremu nego na startu maratona. Prvo je bila sablasna tišina onda je... jao .. joj .. au... pa njegovi povišeni tonovi. Nisam uspio razaznati što je vikao ali kruh te neće ono je bio ženski glas, a on onako ... Ma kupim prnje je..eš nogu proći će i sama.
Taman da okrenem i dam petama vjetra izlazi malađa žena malo izmučena u licu ali vidno zadovoljna. Valjda što je terapija gotova. Marijan čvaka neke orahe i marelice i onako lomeći prste dobacuje: "napokon neko da ga malo polomim ovo do sada sve same princeze". Koje j.. princeze, čuj nije da sam nepristojan ali dama od prije bi bez beda samnom pomela pod da se pohrvamo. Kažu još i da žene bolje podnose bol od nas muških. Vidim ja da sam j..o ježa. Točno kao kronometar, pola sata uhvatio se brale moga lista kao pijan plota. Ko da mu život o njemu zavisi.
Ja zagrizao kragnu od gornjeg dijela trenirke i odlučio da ne pisnem do kraja. Ne možeš da si neznam od čega, a on me još me stalno nešto pita. Meni nije ni do čega, a on bi kušelja. Iza mene je ostala znojna fleka na papiru oko one buže kroz koju je kapalo što iz suznih očiju što znoja sa čela. Samo što se kroz bužu nije počela slijevati bujica psovki kad je ipak stao. Olakšan za koju litru znoja kao poslje dužine i poneku kunu, sav sretan odmaglio sam nazad na posao i ništa mi taj dan nije bilo teško. Noga je boljela sve do danas kad sam je izveo na Bunarinu u šetnju po trasi utrke zimske lige. Zapalo me označavanje staze i djeljenje kolača ...j.. kad sam ko baba. Trebao sam se obući u dres da malo ložim one moje ljute "neprijatelje"(samo na stazi) ali nisam. Neki su skužili da sam u banani kad su vidjeli da rastežem signalne trake i oznake po stazi dok se oni zagrijavaju. Više nitko skoro i ne pita što je, to je valjda uobičajena stvar.
Stazu sam vidio ali utrku nisam. Ni start, a bogami niti ulazak čak i onih najsporijih. Pokvarila se najvažnija sprava na utrci ... vražiji automat za točenje pive. Juriš kod Grge po još bar pet šest gajbi i dok sam se probio sa parkinga, ukrcao gajbe i iskrcao već je bilo nekih koji su se pomalo tresli jer bilo je jako toplo(navodno), a nema pive. J.. to se još na Bunarini nije desilo. Može se ispuhati startni balon, pokvariti ura za mjerenje vremena ali ovo da se desi to je znak ... Trebam se zapitati jeli upućen meni ili ima drugih kandidata. I to je sve što sam doživio od ove čini mi se ne baš nešto posebne utrke. Dobro je rekao Slaven: "kad ja nakon jučerašnje dužine od 30 km i dva piva prije starta dolazim u prvih petnajest onda sa utrkom nešto nije u redu". Mislim da nedostaje malo ozbiljnosti ali čast izuzetcima. Umorio sam se otprilike kao na utrci ali nije mi se nešto niti jelo niti pilo, pa sam dan na Bunarini zaključio sa kriškom pizze i jednom žujom. Tek sad osjećam glad, a ja danas kuham jer je žena jučer napravila kolače za utrku i danas se već naradila. Ja kao nisam ... nema veze, dva brancina sa kumpirima su rerni, a salata je gotova. Još da otvorim neku bocu pinota i mogu se proglasiti "šefom".
Nema komentara:
Objavi komentar