Oproštaj od kopna

  Nakon jutarnjeg trčanja u subotu koje je poslužilo da me održi budnim što dulje kako bi samo iskočio iz sinhronizma preskočivši jednu noć i kusur pa nastavio normalno bez onog što zovu “Jet leeg”. Odnosno kad mi pošašavi biološki sat. Možeš to navikavanje odrađivati i polako ili postepeno kroz nekoliko dana ali to dođe kao u onom vicu kad lovačkom psu režu rep svaki dan po malo kako bi manje patio. Ovako odrežeš sve i mir u kući.

Nakon trčanja sam ranije ručao kako bi uspio i ranije večerati. Ali ručak je bio enorman i ne znam zašto, valjda da dokažem amerima kako i ja nisam mačiji kašalj kad je u pitanju klopa usprkos izgledu ja sam probao utamaniti sve. Uzalud sam poslije toga opet šetao istim onim putem kojim sam i trčao. Stomak je bio i ostao napuhan kao cepelin, a temperatura je bila već ugodnih 34°C. Ja budala još imao i potkošulju te naravno traperice j… Zajebu te sa tom klimom jer svugdje hlade tako da ti treba odjeća za poć na Himalaju. U sobi sam naravno pogasio sve ali u restoranu, brrr... Konobar daj pivo i kaput. Nakon šetnje je gravitacija vukla moje tijelo prema krevetu kao da je on crna rupa koja usisava želju da ostanem budan još malo. Napisao sam par blogova, odnosno jednog sam imao već napisanog ali u notesu. Taman sam htio malo da izravnam leđa nakon tih 36 – 37 sati nespavanja kad je gravitacija crne rupe naglo porasla i ja se preselio u carstvo snova. Da nije bilo previše vode i pive spavao bi u komadu 13 sati. Ovako sam imao dva prekida. Zapravo što je to jedno pivo. Moj bojler nije više kao što je bio.

Ujutro sam se potpuno normalno probudio, doručkovao i to malo hotelskog doručka platio skoro kao ručak jer sam svoj bon koji dobiješ za plaćeno noćenje pojeo dan prije kad sam stigao. Nije pomoglo to što sam im ostavio bon za večeru koju nisam jeo ali boli me, ionako to netko drugi plaća.

Na brod u luku Galveston sam išao sa velikim busom punim posade koje kavih rasa i nacija, a vozila nas je robusna afro amerikanka ludo crvene kose u stilu rastafarijanaca. Fala bogu u busu je ugodno žuborio rege ritam, a ne neki američki narodnjaci. Naravno opet peripetije sa ulaskom. Procedure svaki put drugačije i čini mi se svaki put sve manje smislene ali … sve ide u radni staž.

Ukrcao sam se napokon ali preskočio ručak na brodu. No bar sam ušao.

Na palubi ovog broda je potpuno drugačija atmosfera nego u Japanu. Tamo je raspoloženje bilo komorno ili neprepoznatljiva kineska graja. Ovdje trešti karipska mjuza i sve se njiše u tom ritmu sa rukama punim koktela ali bogami ovoliko pozamašnih guzova na jednom mjestu nikad nisam vidio u životu.

Nije čudo kad toliko jedu. Imao sam nekoliko slučajeva kad sam u brodskom hodniku morao curik jer gospođa ili gospodin ne mogu da prođu pored jednog komarca kao ja. To je drugi dojam sa ovog broda. Kao da sam na nekom uvrnutom sajmu pretilnih ljudi. Mislim krupno je meni lijepo i volim da ne žulja ali ako treba kran da ustaneš ….ideššš.

Galveston i nije nešto jer je to centar naftne industrije od bušotina iz meksičkog zaljeva. To se lijepo vidi sa broda jer su oko nas parkirane same platforme za bušenje. No kažu da je i centar industrije račića(Schrimps) ali nisam siguran u to mada sam vidio masu firmi tog tipa.

Kao i obično prvi dan je frustrirajući jer dugo nisam mogao naći prave ljude da me upute kome da se javim ili pomognu oko osnovnih stvari. Kažu ti na primjer idi tamo ili tamo ali j… tko će se snaći u tom lavirintu u kojem radi preko 1000 ljudi i ima preko 3000 gostiju.

Kad sam bio napokon donekle sređen odmah sam otišao u gym da istresem tu frustraciju na mašini i eto prvih sat vremena trčanja sam odradio odmah prvi dan. Bar to je bilo po planu.