Polovina

  Ako je vjerovati matematičarima kad prođeš prvu polovinu ostaje ti samo još pola. Zapravo "cijela polovina" uzviknuli bi optimisti. Ja kažem: "samo polovina". Moja više nije niti cijela ali j.. bolje i to nego ništa. Valja sve iskoristiti. Jedna noga mi je ok, a druga onako. Kao što to zagorci kažu kad ih pitaju jesu li pijani. Niti pijan, niti trijezan već taman. Što god da to znači, a zna se što to znači: bar dva promila. Tako je i moja noga. Sad je taman. Otiče taman, boli taman i taman je dovoljno dobro da sam danas ponovio trkački izlet na posao kad već nisam išao na izlet nigdje drugdje. Mogao sam na Plitvice na janjetinu i Velebitsko ili bar biciklom preko vikenda do Premanture ili Ližnjana ali nisam. Već danima samo nešto radim po kući i od muke bar tjedan dana nisam popio ni pivo. Sinoć nas je posjetila frendica koja je za vikend bila na Hahliću(trail utrka). Malo čudno oda, ko da se us..la ali bar zna od čega. Ubili smo par piva i u mojoj glavi se odjednom izlegla("vrajža ju mat zlegla") ta misao da ću ipak napola spreman ići na pola maratona u Fužine. Iako mi nije baš jako drago, dajem priliku Ljubi i Draženu da me jednom u životu pobjede. Izgleda da se na to sve više i sve češće moram početi navikavati. Ja ne treniram dva, tri tjedna i forma mi odmah padne ko kamen u provaliju. Poslije trebam duplo više da se vratim. To ti je starost. Mala Tamara nije trenirala od Crikvenice, a i do tada je trčala sve skupa mjesec i kusur dana, pa je na Plitvicama trčala polumaraton opet brže od sve ženskadije u hrvatskoj. Samo joj je kenijka utekla. Naravno i opet malo brže od mene. Mislim da je staza bila ista kao 2015.g jer sam usporedio moj i njen Garmin i prilično smo bili slični po segmentima. Ja sam trčao sporije nizbrdicu do Koranskog mosta zbog bolova u kukovima ali sam malo bolje peglao uzbrdice tj. imao manje padove tempa na jako strmim dijelovima. Ali finiš je imala, ideeeššš. Meni bi poskakale van sve šušte. Sutra ću ako ovaj eksperiment sa deset kilometara pola ujutro, pola popodne prođe "ok" opet na stadion. Samo da vidim raju i malo trčkaram nešto što ću da izvučem iz šešira. Zapravo Ozi me zove na Velebitsko. Bar netko misli na mene, kad to više nisu žene. Doći će i Slaven koji se uspio malo otrgnuti iz "harema"(o na njega još kako misle ... šta misle ..) škole trčanja, a uz Velebitsko ću ga nagovoriti da opet idemo zajedno. Ovaj put samo polovinu maratona. To će mu biti sigurno ok ali bi zato ja mogao patiti. Kad smo već kod polovine, ostade mi Garmin bez polovine priključka za PC. Puko ko lubenica. Žena kaže da je vrijeme da mi kupi za rođendan novi ali meni je ovaj prirastao srcu. Kad se samo sjetim koje nebuloze je ponekad pokazivao. Pravo "pozorište u kući", ponekad bi se iskidao od smijeha. Nema tog tehnološkog "gadgeta" koji je toliko sličan ljudima kad su u pitanju pizdarije kao moj "Garminčić". Ne dam ga dok ima imalo života u njemu.