Još nisam baš bio na čisto sa time jeli ova zadnja dužina bila bolja od one prije godinu dana ili ne bez obzira na brojke.
Muči me ta bol u lijevom skočnom zglobu, a kako sam sutradan jahao guzicu do aerodroma Ronchi i nazad bio sam više nego razočaran što znam da nema rješenja za taj moj jad. Još mi je tlak digla jedna službenica iz porezne koja me zvala u vožnji ... ma kenjaža sa birokracijom da još i o tome ne razglabam. Tomu se pridružio i sin koji je uporno htio da vozi nazad sa zidarskim bakanđama, promet, turisti, ma jeba do neba. Jedva sam čekao dan poslije. Srećom taj dan su se rodili budući članovi "Running Dida" tima, Luce i Dominik, pa mi je pomisao na to ipak ublažavala sav taj jad.
Sa nestrpljenjem sam otišao dan poslije na stadion. Kćerka mi je po svom bratu poslala za rođendan prekrasne trkačke gaćice i maju prozračnu kao da je od paučine. To sam naravno odmah obukao i nakon pjevanja "Sretan rođendan dragi dida ..." mojih unuka, kćerke i zeta preko skype-a krenuo na stadion. Gotovo da sam bio malo previše nestrpljiv da smandrljam taj drugi MAF test jer je u hladu nadstrešnice za rezerve stajao prijenosni frižider sa pivom. Ručao sam kod mame ali sam se suzdržao od bilo kakvog alkohola što je moju mamu blago začudilo, starog malo više, a najviše je bila razočarana moja nećaka jer bi imala skužu da se kucne sa mnom i popije malo pive. Zagrijavanje koje zbog topline i nije trebalo možda previše raditi je prošlo ok i moj skočni se više nije bunio. No kad sam krenuo trčati tih pet kilometara sve je nekako pošlo u krivo. Prvo nikako da usporim pa je puls malo preletio. Poslije su mi se stalno priključivali trkači iz kluba da trče sa mnom, neki da mi čestitaju rođendan, morao sam i stati da me poljubi jedna dama i prijateljica na što je poslije moj kum bacao neke ... komentare. On je već bio na crnom pivu, a ja tek na drugom trećem kilometru. Ipak sam bez obzira na sve uspio to malo dovesti pod kontrolu i uz malo više oscilacija u tempu ipak dobro obaviti test. Nisam se baš previše zamarao sa rezultatom jer je cijelo vrijeme Garmin pokazivao tempo blizu 5 i nešto sitno. Obzirom na temperaturu(25 C) bolje nego lani(5:10/km pri 9 C), a ubrzao sam u zadnjih mjesec dana za više od 15 sekundi po kilometru(sa 5:22/km na 5:06/km) pri istom pulsu. Pivo se moglo početi točiti, tako da sam istrčavanje preskočio. Ovaj test je ionako malo brže istrčavanje. Sad nas se već skupilo dosta jer su i ostali polako dovršavali trening i izgleda da su svi ostali više ohrabreni ovim što se meni događa nego ja. Sad već pričaju o maratonu u Ljubljani i oni koji nisu za to niti htjeli čuti.
Valjda misle kad može ovako trčati sjebani dida možemo i mi. Što je najgore i ja sam nešto počeo razmišljati o maratonu na jesen.
Što bi doktor na to rekao? Možda je to samo euforija potaknuta pivom i dobrim društvom, vidjet ćemo kako će to izgledati kad stvar postane ozbiljna, a silni kilometri ponovo dozovu stare i nove bolne prijatelje ... Nema veze ovo mi je prvi rođendan na stadionu i ako po ničemu po tomu ću ga pamtiti, nadam se!
Nema komentara:
Objavi komentar