Moj prvi novinski članak je glasio "Kako početi trčati i zašto". Kud mi je bila pamet. Još me tada držalo pozitivno raspoloženje jer sam uspio proći jednu zimu bez ozbiljnijih ozljeda i istrčati prvi proljetni maraton. Zato sam i pristao da pišem. Inače me ne bi nagovorili ni za brdo karamela. Sad me u valovima zapljuskuju za trkače uglavnom loše stvari i nemam više nikakve inspiracije za pisanje, a obavezao sam se. Ispada da je sve oko trčanja koma i pušiona.
Kad god osjetim kako se stanje malo popravlja već se pripremam na novu šamarčinu koju ću sigurno zaraditi samo ne znam još kako i kada. Tako osjećam i sad kad je ostalo još par dana do skidanja šavova na stopalu. Iako sestra koja mi svakih par dana pregleda i previje nogu govori kako je sve odlično i da ne može biti bolje, mene hvata neka zebnja. Kako ću sad početi trčati i hoće li se opet nešto vratiti od prije ili će ponovo pući nešto novo. Neka nova šušta ili dio za koji nikad prije nisam ni čuo ni znao. Je..te od kad se ovako hrvam sa tim trčanjem upoznao sam svu silu nekih sitnih dijelova sa čudnim imenima, piriformis, popliteus, iliopsoas ... da ne nabrajam. Sve češće razmišljam kako bi mi bilo super kad ne bi više htio da trčim. Zapravo kad ne bi želio da trčim. Što bi sve mogao da uradim i da još ušparam nešto para. Bar za doktore i fizioterapeute. Možda da odem na hipnozu, akupunkturu ili recimo bacim kosku ženi: "ja prestajem trčati ako ti prestaneš pušiti". Iako je to njoj primamljiva ideja čisto sumnjam da bi upalilo. Pa zar je to tako teško? Za sve ostalo mi se čini da ne bi imao niti malo frke. Recimo ne ići na posao. Ništa lakše, ujutro se samo okreneš na drugu stranu i ... naravno ako možeš da biraš. To što još ne mogu, nema veze ionako samo zamišljam. Ili žena stavi ispred mene tepsiju baklava, a ja mrtav ladan otvorim pivo i kažem: "jok ne pašu mi uz pivo". Ništa lakše ili "pis of kejk". Ovo je brate neka opaka boleština koja se ne liječi nikakvim antibioticima. Znaš da će da boli nema veze oblačiš tenisice i sa facom ala kiseli krastavac izlaziš na trening. Znaš da ćeš pokisnuti, smrznuti se ko pi...a, spaliti jer je podne i zrikavci se izruguju tvojoj gluposti ali ipak ideššššš... To je teška boleština kad i kljakavi sanjaju da trče kao "kenijci" i što je najgore od svega, čine svakakve ludosti da se to kao ostvari. Malo morgen. Zato podržavam svaki napor i projekt koji je na tragu lijeka za tu bolest.
Nema komentara:
Objavi komentar