Rugala se sova sjenici da ...

 E baš sam zadnji put nešto "podjebavao" neke vikend bicikliste kad me ovu nedjelju na mojem bicikliranju po bespućima kamenjaka snašla slična sudbina. Pičim ja tako sa onom mojom drndavom roza željezarijom priko grota na gornjem kamenjaku i naletim na uzbrdicu koja je sva grbava, izrovana, još i strma, pa nije pomagao niti najveći prijenos. Svako malo bi zaglavio prednji kotač u kakvu škulju ili se nabio u zid od kamena ili bi mi zadnji proklizio preko mokrog i oblog kamenja pa sam aterirao jajima na prečkuuuuu u pi...kuuu m!!! Siđem tako uz bujicu još manje primjerenih opaski kad iza čujem netko puše i nešto klopara. Dva mladića šibaju preko onih kamenih eskapada kao da su u cirkusu. Jedan viče: "ajmo, ajmo nema stajanja" ... to je valjda vikao meni. Iako nisam stajao već se samo zaustavio da prođu jer je bilo jako usko. Sad sam ja ostao ko posran, a u svoju obranu izvalio: "dajte mi bar prednji amortizer i uzmite malo godina pa se onda javite". A i koju kilu od onih 15 koliko ih bicikla ima, ne bi bilo loše. Ne znam koji mi je došao ali iz čista mira sam počeo trčati za njima sa svom tom skalamerijom koja se tresla pored mene i mlatarala pedalama malo po stijenama malo po mojim gležnjevima. Nisam ih stigao iako sam bio blizu, a nizbrdo su samo nestali. Na vrhu mi je trebalo par minuta da mi srce siđe iz grla negdje dolje di mu je mjesto i da se noge prestanu tresti jer nizbrdo moram cijelo vrijeme biti na nogama inače bi opasno razvalio guzicu. Zato sam odlučio da sutra dan pauziram od aktivnosti i kako je red kad su ovi blagdani da jedem, jedem, još jedem, pa opet nešto gricnem i pijem naravno jer tekućina je važna.
Osim toga vrag mi nije dao mira pa sam prihvatio poziv Danijela da nas nekolicinu malo podučava penjanju. Zapravo najprije spuštanju. Zabrinjava me pomisao da bi to mogao zavoljeti iako mi se trenutno to čini nemogućim. Vrijeme je bilo hladnjikavo i kišovito i skoro sam se ponadao da nema nikoga kad sam stigao u "Cavu Romanu" ali Danijel je već spremao konope i kojekakve spravice pa nije bilo više manevarskog prostora za nazad.
Jeba te kako je to strmo i ... ma nema teorije. Dva tri penjača su međutim išla za gore iako stijena visi. Nekako su se kretali prelagano. Kao da ih netko pridržava ili pužu po tlu samo što je slika okrenuta vertikalno, pa još malo i za nazad.
Ja samo treba da se spustim po špagu, luk i voda ... samo što nije. Vjerujem da špag drži, da neće prokliziti kroz osmicu ako ga zadržim, da će me sa tla Irena zadržati čak ako i pustim sve u pizdu m... ali "Verujem ... ne verujem" kao što pjeva Bajaga!
Ipak prvi sam nakon Danijela išao ja jer su i svi ostali trtarili(da ih ne spominjem po junaštvu), a kako sam se ja osjećao slika govori više od riječi. 

Definitivno više volim plavu dubinu. Plivati ipak znam solidno i ronjati duboko ali letjeti još nisam naučio. Ovo mi je treći susret sa ambisom i nisam siguran da će tu biti neke velike ljubavi. Prvi put sam se morao popeti preko balkona na četvrti kat jer su ... ma ne pitajte to je bilo davno ne volim se niti podsjećati. Drugi put su me nagovorili u Vegasu da idem na onaj jebeni "roller coaster" i oba ta sranja nisam i neću više ponavljati.
Što bi bilo da probam skočiti sa padobranom? Onda će prema toj visini sve ovo biti smiješno ili možda da se postepeno navikavam? Samo da ne bude kao kad su lovačkom psu postepeno rezali rep ... Drugo i treće spuštanje je već bilo sasvim rutinsko, bar što se tiče osjećaja. Možda ipak ima nade. Ako nema nade ima kolača i svega pa je opet bilo jesti, i  ... Trebati će deblji špag ako ovako nastavimo.
Kad će više taj 7.04. da odem na magnetnu i pregled. Da mi "sudija" izrekne konačnu presudu i da prestanem više sa ovim eksperimentima. Dajte ljudi da trčim.